О књизи: 2017 / Књига испитује опстанак праксе руских научника у условима грађанске конфронтације (1917-1920). Територијални обим студије су региони Русије, углавном под влашћу антисовјетских режима, који су постали центри масовне миграције становништва престонице. Ауторова анализа дневника, мемоара, личне преписке научника, докумената са универзитета, истраживачких институција и периодике омогућила је да се разуме како су људи науке одговорили на изазове грађанског рата. Показује се да су научници, „налазећи се због тадашњих услова у провинцији” (далеко од престонице и страних научних и образовних институција, библиотека, музеја), ипак настојали да се стручно усавршавају и доприносе унапређењу науке. Значајна пажња се поклања интеракцији избеглица из престоница и њихових покрајинских колега у области формирања универзитетске и научне инфраструктуре, очувања културног и природног наслеђа; солидарни и индивидуални начини превазилажења физичких, материјалних и психичких претњи, као и политичког понашања научника у условима честих промена власти.